Govornik: Imâm Muhammad bin Sâlih bin `Uthajmîn (umro 1421)

Izvor:

Pitanje: Postoje dvije vrste života. Jedan je sretan; a time ne mislim na materijalnu, nego na duhovnu sreću. Drugi je nesretan, a time mislim na duhovnu nesreću. Zašto Allâh stvara nesretne ljude u islâmskom ummetu kada je On تَعَالَى rekao:

وَمَا أَرْسَلْنَاكَ إِلَّا رَحْمَةً لِّلْعَالَمِينَ

“a tebe smo samo kao milost svjetovima poslali” (21:107)

وَأَنَّ اللّهَ لَيْسَ بِظَلاَّمٍ لِّلْعَبِيدِ

“a Allâh, zaista, ne čini zulum robovima Svojim” (3:182)

Možemo li reći da oni koje Allâh stvori nesretne nisu obuhvaćeni ovom širokom milošću i da njihova srca i duše žive u tminama a ne vide svjetlo i da je Allâh سُبْحَانَهُ وَ تَعَالَى bio nepravedan prema njima?

Odgovor: Sva hvala pripada Allâhu, Gospodaru svjetova. Neka je salawât i salâm na našeg poslanika Muhammada, njegovu familiju i ashabe. A zatim:

Ovo pitanje je vezano za veliku temu, naime Allâhovu odredbu i određenje. Ljudi su podijeljeni na one koji su upućeni i one koji su odvedeni u zabludu. Mnogi ljudi skeptično gledaju na to; kako je neko upućen a neko odveden u zabludu? Ja međutim moram podsjetiti na vrlo važnu stvar kada je ovo u pitanju, a to je da je onaj ko je odveden u zabludu sam uzrok tome. Dokaz za to su Allâhove تَبَارَكَ وَ تَعَالَى riječi:

فَلَمَّا زَاغُوا أَزَاغَ اللَّهُ قُلُوبَهُمْ وَاللَّهُ لَا يَهْدِي الْقَوْمَ الْفَاسِقِينَ

“i kad oni skrenuše ustranu, Allâh njihova srca skrenu, a Allâh neće uputiti narod koji je buntovan” (61:5)

فَأَمَّا مَن أَعْطَى وَاتَّقَى وَصَدَّقَ بِالْحُسْنَى فَسَنُيَسِّرُهُ لِلْيُسْرَى وَأَمَّا مَن بَخِلَ وَاسْتَغْنَى  وَكَذَّبَ بِالْحُسْنَى فَسَنُيَسِّرُهُ لِلْعُسْرَى

“A onome koji udjeljuje i bogobojazan je i ono najljepše smatra istinitim, njemu ćemo ono što je lahko dostupnim učiniti; a onome koji tvrdiči i osjeća se neovisnim, i ono najljepše smatra lažnim, njemu ćemo ono što je tegobno dostupnim učiniti” (92:5-10)

Autentično je prenešen hadîth od Allâhovog poslanika ﷺ:

كُنَّا مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي جَنَازَةٍ فَجَعَلَ يَنْكُتُ الأَرْضَ بِعُودٍ، فَقَالَ ‏”‏ لَيْسَ مِنْكُمْ مِنْ أَحَدٍ إِلاَّ وَقَدْ فُرِغَ مِنْ مَقْعَدِهِ مِنَ الْجَنَّةِ وَالنَّارِ ‏”‏‏.‏ فَقَالُوا أَفَلاَ نَتَّكِلُ قَالَ ‏”‏ اعْمَلُوا فَكُلٌّ مُيَسَّرٌ ‏”‏‏

Bili smo sa Allâhovim poslanikom ﷺ na džanâzi, pa je parao po zemlji štapom i rekao: “Nema nikoga od vas, a da mu nije određeno mjesto u Džennetu ili Džehennemu”. Prisutni upitaše: “Hoćemo li se osloniti na to?”, a on ﷺ reče: “Radite, a svakome je olakšano (da čini) ono što mu je određeno”. (al-Bukhârî 6217 i Muslim 2647)

Zatim je Allâhov poslanik ﷺ proučio ovaj âjah:

فَأَمَّا مَن أَعْطَى وَاتَّقَى وَصَدَّقَ بِالْحُسْنَى فَسَنُيَسِّرُهُ لِلْيُسْرَى

“A onome koji udjeljuje i bogobojazan je i ono najljepše smatra istinitim, njemu ćemo ono što je lahko dostupnim učiniti” (92:5-7)

Oni koje je pitalac opisao nesretnima, sami su grijesima prouzrokovali vlastitu nesreću. Nije dakle određeno da oni budu upućeni, jer su sami prouzrokovali vlastitu zabludu. Nisu imali volju tražiti istinu, doći joj i sprovesti je u praksu nakon što im je bila pojašnjena. Da su imali dobru namjeru i bili iskreni, bili bi upućeni na istinu. Istina je jasna i lahko dostupna:

فَأَمَّا مَن أَعْطَى وَاتَّقَى وَصَدَّقَ بِالْحُسْنَى فَسَنُيَسِّرُهُ لِلْيُسْرَى

“A onome koji udjeljuje i bogobojazan je i ono najljepše smatra istinitim, njemu ćemo ono što je lahko dostupnim učiniti” (92:5-7)

Savjetujem ovom bratu, njemu sličnima i svima koji ovo pitanje smatraju problematičnim da prvo ispitaju sami sebe, da poprave svoje namjere i iskreno traže istinu. Tada mu ja mogu garantovati da će biti upućen, jer mu je Allâh سُبْحَانَهُ وَ تَعَالَى to obećao:

 فَسَنُيَسِّرُهُ لِلْيُسْرَى

“njemu ćemo ono što je lahko dostupnim učiniti” (92:7)

Obrati pažnju na س (sîn) iz âjeta. On ukazuje na bližnju i određenu budućnost. “Sîn” ukazuje na dvije stvari; da će se nešto uskoro desiti i da će se zaista desiti. Problem se međutim nalazi u nama samima. Allâh تَبَارَكَ وَ تَعَالَى je rekao:

فَبِمَا نَقْضِهِم مِّيثَاقَهُمْ لَعنَّاهُمْ وَجَعَلْنَا قُلُوبَهُمْ قَاسِيَةً يُحَرِّفُونَ الْكَلِمَ عَن مَّوَاضِعِهِ وَنَسُواْ حَظًّا مِّمَّا ذُكِّرُواْ بِهِ

“Ali, zato što su zavjet svoj prekršili, Mi smo ih prokleli i srca njihova okrutnim učinili. Oni su riječi s mjesta na kojima su bile uklanjali, a dobar dio onoga čime su bili opominjani izostavili” (5:13)

Spomenuto zaboravljanje obuhvata mentalno odsustvo, na način da srce bude odvraćeno od onoga što je poznato i da oni sami popuštaju. Oni dakle gube svoje znanje i ne bivaju upućivani na pravedna djela – jer su izdali svoja obećanja.