Govornik: Imâm Muhammad bin Sâlih bin `Uthajmîn (umro 1421)

 

 

Pitanje: Čitao sam vaš komentar knjige “Buluğ al-Marām”, poglavlje o postu, gdje je tema bila stavljanje surme. Vaša čestitost je zauzela stav da to ne kvari post, prema mišljenju šejhul-islama Ibn Tejmijje. Međutim, jedan kadija u tom skupu me prekinuo i rekao: “Kako šejh može ovako nešto širiti među običnim ljudima?!”, kao da je opreznije reći da stavljanje surme kvari post. Govorio je o toj temi sve dok nije dodao: “To je isto kao i njegov stav da je izražavanje saučešća novotarija, iako u izražavanju saučešća ima nečega što povezuje ljude i budi saosjećanje među njima.” Kakav je vaš odgovor na ovakvu primjedbu?

Odgovor: Što se tiče pitanja stavljanja surme, to se mora pojasniti ljudima, jer surma je nešto što nekad čovjeku zatreba. Ako kažemo postaču: “Ne stavljaj surmu”, time mu zabranjujemo ono što mu je Allāh dozvolio, a on je u potrebi za tim, pa tako ljudima suzimo ono što je Allāh učinio širokim.

Što se tiče njegovih riječi da je to opreznost, kažemo: Šta je opreznost? Opreznost je slijeđenje onoga što potvrđuje Sunnet, a nije opreznost uvijek slijediti strožije mišljenje. Ponekad je prihvatanje lakšeg mišljenja zapravo pravi oprez. Prava opreznost je u tome da se bude u skladu sa šerijatom. Nama je obaveza, kada saznamo neki propis iz Allāhove Knjige ili Sunneta Allāhovog Poslanika ﷺ, da to pojasnimo ljudima:

وَإِذۡ أَخَذَ ٱللَّهُ مِيثَٰقَ ٱلَّذِينَ أُوتُواْ ٱلۡكِتَٰبَ لَتُبَيِّنُنَّهُۥ لِلنَّاسِ وَلَا تَكۡتُمُونَهُ

“A kada Allāh uze obavezu od onih kojima je data Knjiga da će to sigurno ljudima objašnjavati i ništa iz nje neće kriti” (3:187),

posebno u pitanjima koja su ljudima potrebna.

A surma je potrebna ljudima, posebno onima koji su se na nju navikli, pa im oči ne mogu normalno funkcionisati bez nje. Šta misliš o čovjeku ili ženi kojima je surma potrebna, ali su zaboravili da je stave prije zore pa su zapostili, pa ako mu kažemo: “Nemoj stavljati surmu”, patiće s vidom; a ako mu kažemo: “Stavi surmu i post ti je pokvaren”, time smo mu pokvarili post – a za to ne postoji dokaz.

Ovo je naš odgovor na ovo pitanje, a tako i na druga slična. Za sve što ljudima treba pojasniti, učenjak je obavezan da jasno iznese ono što mu se čini ispravnim, jer će za to biti odgovoran.

Što se tiče pitanja izražavanja saučešća, ostavljanje tog običaja se među ljudima smatra kidanjem rodbinskih veza, jer su ga ljudi usvojili, pa se onaj ko to ne učini kod njih smatra onim koji kida rodbinske veze. Ali kada bi ljudi ostavili taj običaj kao što su ga ostavili ashabi i tabiini, njegovo ostavljanje se više ne bi smatralo kidanjem rodbinskih veza, već bi i to postao običaj. Zato studenti trebaju ovo pojasniti ljudima i sami u tome dati primjer, kao što smo mi to uradili. Na primjer, kada su nam roditelji preselili, nismo sjedili radi primanja saučešća. Kada bi učenjaci tako postupili, u tome bi bilo mnogo dobra i ljudi bi napustili te običaje. U nekim krajevima, kad prolaziš pored kuće u kojoj je neko preselio, pomisliš da se tu slavi svadba! Vidiš razna svjetla, unutra i vani, i stolice, i druge stvari koje nisu u skladu sa šerijatom, a prisutno je i rasipanje i raskoš.

Zato je obaveza da čovjek spozna istinu iz Qur’āna i Sunneta, a ne prema običajima ljudi. Kada bi ljudi ostavili te običaje i izražavali saučešće gdje god se zatekne ožalošćeni — bilo na pijaci ili u džamiji — to bi bilo bolje.

Takođe, saučešće se izražava onome ko je stvarno pogođen nesrećom ili je blizak umrloj osobi, dok neki rođaci i ne mare za smrt bližnjeg — možda se čak i obraduju njegovoj smrti, jer su sa njim imali nesuglasice i svađe, pa kada umre, kaže: “Hvala Allāhu što me od njega oslobodio.”

Zato je saučešće namijenjeno samo onome ko je pogođen nesrećom, kao što stoji u hadisu:

من عَزَّى مُصَابًا فَلَهُ مِثْلُ أَجْرِهِ

“Ko izrazi saučešće pogođenom, imaće istu nagradu kao i on.” (at-Tirmidhî 1073, Ibn Mādžah 1602)

Allāhov Poslanik ﷺ je rekao “pogođenom”, a nije rekao: “Ko izrazi saučešće onome kome je neko umro.”

Takve stvari studenti trebaju pojasniti ljudima, kako bi ljudi time slijedili uputu, a ne svoje strasti.

Ipak, svako ima svoje mišljenje. Ali kažem: Dužnost je onome ko je iskren prema Allāhu i vođama muslimana da, kada kod svog brata u vjeri primijeti nešto za što smatra da je greška, direktno mu to kaže, i obavijesti ga: “Rekao si to i to”, i objasni mu šta mu je bilo nejasno, kako ne bi došlo do zabune među običnim ljudima. Osim toga, bolje je kada onaj koji je pogriješio sam spozna svoju grešku, nego da mu se na to direktno ukaže, jer ponekad, kada mu drugi ukaže na grešku, on tvrdoglavo nastavi, čak i kad shvati da je pogriješio, i obuzme ga oholost u grijehu. Zato je obaveza učenjacima da, ako primijete grešku kod nekoga od svoje braće, razgovaraju s njim — jer možda greška proizlazi iz pogrešnog razumijevanja, a zapravo je ono što je kazano ispravno, pa se on može vratiti tom ispravnom mišljenju.

Zato bih volio da kažeš tom bratu koji je to rekao: “Opreznost je slijeđenje onoga što je došlo u Qur’ānu i Sunnetu – to je prava opreznost. Pa gdje u Allāhovoj Knjizi ili Sunnetu Allāhovog Poslanika ﷺ piše da surma kvari post?”

Pa ako ima dokaz iz Qur’āna ili Sunneta, prihvatamo ga bez izuzetka, ali ako nema dokaza, onda je osnov da je post onoga ko koristi surmu ispravan, jer to potvrđuje šerijatski dokaz. Ne možemo ljudima sužavati ono što im je Allāh dozvolio, niti im to zabranjivati bez dokaza, jer će nas Allāh upitati: Zašto ste Mojim robovima zabranili nešto bez Moje dozvole?

Ovo pitanje nije jednostavno, jer je zabraniti ono što je dozvoljeno gore nego dozvoliti ono što je zabranjeno. Dozvoliti zabranjeno je olakšica, ali zabraniti dozvoljeno je otežavanje, a islam više naginje olakšicama i lahkoći nego strogosti i otežavanju. Ipak, i jedno i drugo — i zabranjivanje dozvoljenog i dozvoljavanje zabranjenog — vodi čovjeka u propast, jer je to izmišljanje o Allāhu. Uzvišeni Allāh kaže:

وَلَا تَقُولُواْ لِمَا تَصِفُ أَلۡسِنَتُكُمُ ٱلۡكَذِبَ هَٰذَا حَلَٰلٞ وَهَٰذَا حَرَامٞ لِّتَفۡتَرُواْ عَلَى ٱللَّهِ ٱلۡكَذِبَۚ

“I ne govorite laži jezicima svojim: “Ovo je dopušteno, a ovo zabranjeno”, da biste tako o Allāhu laži izmišljali.” (16:116)