Propis za Hadždž
Autor: Imâm Abû Bakr bin Mas`ûd al-Kâsânî al-Hanafî (umro 587. godine po Hidžri)
Izvor: Badâi`-us-Sanâi` fî Tartîb-iš-Šarâi` (2/290-291)
Obaveza Hadždža se potvrđuje Qur’ânom, Sunnah, saglasnošću ummeta i intelektom.
Dokaz iz Qur’âna su Allâhove تعالى riječi:
وَلِلّهِ عَلَى النَّاسِ حِجُّ الْبَيْتِ مَنِ اسْتَطَاعَ إِلَيْهِ سَبِيلاً وَمَن كَفَرَ فَإِنَّ الله غَنِيٌّ عَنِ الْعَالَمِينَ
“Hodočastiti Hram, radi Allâha, dužan je svako ko bude u mogućnosti do njega doći. A ko ne vjeruje – pa, Allâh je, doista, neovisan o svjetovima!” (3:97)
Ovaj âjah potvrđuje dužnost (obavljanja) Hadždža na dva načina:
1 – dužnost prema Allâhu. Ovo ukazuje da je obavezno.
2 – ko je uznevjerovao. Rečeno je da ovo važi za onoga ko negira obavezu Hadždža. Takođe se prenosi od Ibn `Abbâsa da je rekao:
“Onaj ko negira (obavezu) Hadždža se ne nagrađuje ni ukoliko bi ga obavljao, niti je griješan ako ga ne obavi.”
Pored toga je Allâh تعالى rekao Ibrâhîmu عليه السلام:
وَأَذِّن فِي النَّاسِ بِالْحَجِّ
“i oglasi ljudima Hadždž.” (22:27)
To znači podstakni ih i pozovi ih na hodočašće Kući. Takođe je rečeno da to znači da je on ljudima trebao predstaviti da ih je Allâh obavezao hodočašćem. Dokaz za to su Njegove تعالى riječi:
يَأْتُوكَ رِجَالًا وَعَلَى كُلِّ ضَامِرٍ يَأْتِينَ مِن كُلِّ فَجٍّ عَمِيقٍ
“Dolazit će ti pješke i na svakoj kamili iznurenoj koje dolaze sa dalekog puta.” (22:27)
Što se tiče Sunneta, Allâhov poslanik صلى الله عليه وسلّم rekao:
بنى الإسلام على خمس : شهادة أن لا إله إلا الله و أن محمدا رسول الله و إقام الصلاة و إيتاء الزكاة و صوم رمضان و حج البيت لمن إستطاع إليه سبيلا
“Islâm je sagrađen na pet (temelja); svjedočenju da nema istinskoga boga osim Allâha i da je Muhammad Allâhov poslanik, obavljanju namaza, davanju zekata, postu u Ramadhânu i obavljanju hadždža, onome ko je u stanju da ga obavi.”
Što se tiče saglasnosti, ummah je saglasan da je (Hadždž) obavezan.
Što se tiče intelekta, `ibâdah je obavezan kao služenje Allâhu ili kao zahvala za darove. Hadždž sadrži i služenje Allâhu i zahvalnost.
`Ibâdah se opisuje kao potčinjavanje onome kome se `ibâdah čini. Ovo se dešava tokom Hadždža. Dok se osoba nalazi u Ihrâmu, on se ne češlja niti se uljepšava. On dolazi u obliku roba čiji je vlasnik ljut na njega. On pokazuje svoje loše stanje da bi dobio sažaljenje i milost svoga vlasnika. On na `Arafah stoji kao rob koji je bio neposlušan svome vlasniku. Tu on stoji ispred svoga vlasnika i ponizan je, hvali ga, veliča ga i moli ga za oprost za svoje greške. A kada čini Tawâf oko Kuće, on ostaje blizu mjesta koje je pripisano njegovome Gospodaru, na isti način kao što rob odano stoji ispred vrata svoga vlasnika da bi kod njega tražio zaštitu.
Što se tiče zahvalnosti, `ibâdah se dijeli na dvije vrste: tjelesni i finansijski. Hadždž je `ibâdah za kojega su neophodni tijelo i novac. Tako osobi koja nema dovoljno novca ili dobro zdravlje nije obavezno obaviti Hadždž. Na taj način se pokazuje zahvalnost za dva dara koja se samo može pokazati poslušnošću prema Onome ko je darovao ove darove.