Govornik: Imâm Muhammad Nâsir-ud-Dîn al-Albânî (umro 1420)

Izvor:

 

 

Mnoga naša braća od Ahl-us-Sunnah pretpostavljaju da ukoliko postave učenjaku neko pitanje, on treba održati predavanje o njemu iz Qur’âna i Sunneta. To je novotarija koja nije u skladu sa onim na čemu su bili pravedni Selefi. Kada je njima bilo postavljeno pitanje, citirali su Qur’ân i Sunnah. Ukoliko su međutim odgovarali na osnovu vlastitog Idžtihâda i znanja o pravilima i principima koje su poznavali za razliku od drugih, davali su vlastita mišljenja i govorili: Ako sam odgovorio ispravno, to je od Allâha, a ako sam pogriješio, to je od mene.

Kako se onda pitalac treba odnositi prema tom odgovoru? Allâh تَعَالَى je rekao:

فَاسْأَلُوا أَهْلَ الذِّكْرِ إِنْ كُنْتُمْ لَا تَعْلَمُون

»Pitajte sljedbenike Knjige ako ne znate.« (16:43)

Svaki pitalac ima obavezu da pita učenjaka, a učenjak je dužan odgovoriti. Odgovor međutim varira. Ponekad je neophodan dokaz, ukoliko je dokaz jasan a pitalac razumije odgovor. Ponekad je pitalac međutim laik i razumije samo kratke odgovore kao “zabranjeno”, “dozvoljeno”, “obavezno”, “namaz je nevažeći”, “namaz je ispravan” itd.

Ovi detalji se trebaju navesti, jer smo dužni obraćati se ljudima u skladu sa njihovim kapacitetom razumijevanja.

Ovo pojašnjava frazu koju uvijek naglašavam u vezi našeg poziva: Qur’ân, Sunnah i pravedni Selefi – jer kroz njihovu metodologiju poznajemo ove precizne i detaljne odgovore.