Govornik: Imâm Sâlih bin Fawzân al-Fawzân

Izvor:

 

Pitanje: Kada se nekim ljudima kaže da je obavezno držati se vjere onako kako je to radio Allâhov poslanik ﷺ i pravedni Selefi, oni kažu da Ibn-ul-Qajjim رَحِمَهُ اللهُ navodi u “I`lâm-ul-Muwaqqi`în” situacije kada se fetve mijenjaju i da se one mijenjaju u različitim vremenima. Kako na ovo odgovoriti?

Odgovor: Fetva nije manhadž. Manhadž mora biti manhadž pravednih Selefa. Što se tiče fetve, koja je zasnovana na idžtihâdu, učenjak svojim idžtihâdom izdaje fetvu, a nakon toga sazna nešto što prije nije znao – te na osnovu tog novog znanja izdaje novu fetvu. On dakle ne ostaje pri svojoj prijašnjoj fetvi, nego sprovodi novo znanje u djelo. To nije ukidanje prijašnje fetve; on je izdao tu fetvu na osnovu onoga što je tada smatrao – a sada izdaje fetvu na osnovu onoga što sada smatra. To je dužnost. On se pridržava istine i nije napustio istinu. Nije se promijenilo vrijeme, nego njegov idžtihâd. Promijenjen je dakle idžtihâd, a ne vrijeme.

Učenjak dakle tokom jednog vremena može saznati nešto što nije znao tokom drugog. On se ne treba fanatično držati svog prvobitnog mišljenja, nego treba pratiti istinu i držati se nje. Ukoliko sazna da je ta fetva ispravnija od prve, ravnat će se prema njoj. Idžtihâd ne ukida drugi idžtihâd, kao što kažu (učenjaci). Prvi je ispravan, a ispravan je i drugi. Kada je `Umar رَضِيَ اللهُ عَنْهُ donio presudu po pitanju nasljedstva koja se razlikovala od njegovih prijašnjih presuda, rekao je:

“Tako smo presuđivali prije, a ovako sada presuđujemo.”

On dakle nije rekao da su njegove prijašnje presude bile pogrešne, nego da su tada bile donešene na osnovu onoga što je smatrao tada – dok su kasnije presude donešene na osnovu onoga što je smatrao kasnije.